ANTIFAŠISTI ŽABLJAKA

Tamo neka rana šeset i neka. U kuću nam predveče, kad je namireno, da sjede, banuše najugledniji ljudi Žabljaka. Danilo Grbović, narodni heroj i sekretar komiteta, Milorad Laušević iz Saveza boraca, Miloš Dakić, načelnik UDBE… Otac moj Tomo, sipa im rakiju, majka Jela pristavlja kavu. Otac me opravi na spavanje. Iha, a ja uvo uz vrata i razabiram priču, koju posle više decenija, vam prostirem ođe: Otkriveno je da je neko oskrnavio reljef sa likovima na spomeniku palim borcima NOR – a i žrtvama fašističkog terora, autora Branka Bona, čekićem ili ko zna čime, obio noseve, izgrebao lica… (nije bio trend grafita), pa su ključni ljudi krenuli u tajnu istragu. Svi sumljivi, a komšiluk u blizini Spomenika, Cvija Novoselska i Radisav Žugić, rekli da su viđali NAKU đečinu, a ne zna se čiju. Sva đeca žabljačka, doba tog, dinarskog tipa ista – glavata i šklempava, ošišana na nularicu… nemoš znati čije je. Sumlja pala i na onog taksirata Taja Tomovog (tj. mene), a čuh da otac kaza: E, da se i đavo na ledu jebo, rekli bi da je bio i on! U glas sva trojica skidoše sumlju sa mene, jer su ugledni svjedoci dali čvrst alibi za mene, a i ne priliči mu po mnogo čemu potvrdiše. Jes, da je đavo! Rade Danilović, vele kazo da sam u to doba cipcijeli dan čuvao kravu Zlatulju u ornici i čitao naku knjigu, a Stoja Perkova (majka Mikronova) da sam, kada sam najavio kravicu od Lučevače – od nje dobio i mazu…Tajni krizni štab je očito krenuo dalju “operativno – informativnu istragu o NN počiniocima” (reko bi moj Obrad) u drugim pravcima i provjeru desetine đece iz ulica i kuća tada zvanih Donja i Gornja ulica, mada je bila zbog blizine najsumljivija Srednja, da se sazna ko je počinio to nepočinstvo, a zasigurno i da priča o vandalstvu se ne širi. Nikada se o tome nije progovorilo do dana danjih, a ni saznalo (javno) ko su bili ti vandali zlopočinoci, ko su bila ta đečina, da li NEKA ili NEČIJA. Spomenični reljef je odmah potiho obnovljen, a eto dana ovijeg, opet zbog nake i nečije đece i njinih, dospje u javnost. Sada mi na um pade misao – ko je to mogao biti od te naše generacije, od koje su mnogi počivši. Možda neko od onih drčnih, koji je znao da se zatrči i nogama, ko junac, razburuka bakovito naviljak sijena ili rasturi mravinjak, ili da dokaže snagu mišica prelomi mladicu smrče… A sve i iz puste neznavenosti i neponesenosti iz kuće. Da ne mudrujem…A ljudi sa početka priče, da ne bi pukla Bruka, da mladež po Žabljaku Buruka, i ne dospijeva dalje, zapretaže je u zaborav. Znajući ih podobro, uvjeren sam duboko, da su saznali, a da nije bilo lako ni nečijoj đečini, a ni roditeljima im. Praštajte za ove staračke priče – što na život liče!

Autor Stanko Popović